• Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje
  • Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke surove stvarnosti da mi prija malo da sanjam.
  • Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati da se sve dešava sa razlogom,kao i ova noć..
  • Pronadji srce koje ce te voleti kad si najgori i ruke koje ce te cuvati kad si najslabiji
  • Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam sadašnošću - to je moj život !
  • Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.
  • Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu cežnje. Beskucnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaceni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo razliciti.
  • Oni koji duboko vole nikad ne ostare; ako i umru od starosti, umru mladi...
  • Svako priča sa svojom tišinom... a tišina svašta kaže !
  • Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još veće razočaranje
  • Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni ne zaslužuju moj komentar.
  • Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.
  • Svaki iskreni vernik, bilo koje vere, na pravom je putu, sve dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.
  • Čovek je jako dobar advokat za svoje greške i jako dobar sudija za tuđe.
  • U dobru svi su tu , a kada dolaze teška vremena svi se sklanjaju.Izgleda , ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.
  • I Pandorina kutija je ništa za sve ono zlo koje se krije u ljudima.
  • Čovek bez karaktera isto je kao jezik bez reči
  • A najgore je kad čovek prestane razlikovati dobro i zlo...
  • Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog ratnika.
  • Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo toliko zla.
  • Sta ti je zivot danas, ljudi se pretplacuju na ljubav kao na povoljne telefonske razgovore
  • Dođu vremena kada,pametan zašuti,budala progovori,a fukara se obogati.
  • I da li je to mozda neki znak, sto nakon toliko vremena i iz polusna umem da prepoznam tvoj glas ?
  • Znam i kad te ne vidim - ti se smejes. Znam i kad te ne cujem - ti divno cutis. Ima nesto i u cutanju. Nisu uvek reci one koje bi sve rekle.
  • Čoveka primaju u društvo prema odeći koju nosi, a ispraćaju ga prema duhu koji je iskazao.
  • Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi, ma kad ona bila.I jedan dan života manje.
  • Svako može da savlada tugu osim onoga koga je obuzela.
  • Svaka istina ima nekoliko strana
  • Reči su zapisane suze. Suze su reči koje treba da se rone.
  • Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu cežnje. Beskucnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaceni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo razliciti.
  • Čovjek osrednjih sposobnosti uvijek će ostati neznatan, čak i kad se izražava načinom velikih ljudi.
  • Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole pričati.
  • Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrijebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.
  • Ima mnogo puteva da se čovjek obogati, i većinom su ružni.
  • Mudrost se ne može reći. Mudrost koju mudrac pokušava kazati, zvuči uvijek kao ludost.
  • Jedina razlika između bogataša i siromaha je u tome što se siromah nada sljedećem obroku, dok je bogataš zaokupljen prethodnim.
  • Mana mnogih ljudi je što žele biti učitelji drugih, a ustvari bi trebali još dugo ostati učenici.
  • Na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo da je nasred neke pustinje ili usred velikog grada. A kad se te osobe sretnu i njihovi se pogledi ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj. Samo postoji taj trenutak i ta nevjerojatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista ruka, ruka koja je stvorila po jednu dušu blizanku za svaku osobu i koja je u njima probudila ljubav bez koje ni jedan san ljudske rase ne bi imao smisla.
  • Nije dovoljno da si dobar; potrebno je napraviti i ostale takvima.

Pre čitanja ove knjige, moje poznavanje datog slučajabilo je vrlo škrto i oskudno. Ukratko,svedeno na činjenicu da se dogodio kontroverzan, težak zločin koji je u javnosti odjeknuo jače nego bilo koji drugi prerastajući u skandal čiji je glavni akter bio jedan uspešan glumac, poznata ličnost. Stoga,ovde je akt ubistva podignut na još teži nivo uplićući više nego ikada etiku i kulturni milje kao postulate tradicije ovoga tla.

 

Da li je Žarko Laušević bio nesrećno i sudbinski, izabran za žrtveno jagnje ovdašnje mase željne da svoju snagu demonstrira nad plećima onog kome nikada nije uspela da doskoči i doraste pa je pad tog istog "izabranog",dočekan kao šansa za raspećem?
Ostavljam vam da prosudite sami.
Ovo je moje izlaganje nakon uvida u dan koji se nikada nije završio.
Osvrćem se na 31.jul 1993.godine.

 

"Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam,mi bi bili mrtvi!.. 

 

Izuzetnim, intimnim i potresnim uvodnikom Zorana Amara, otvorena su vrata ka ličnoj ispovesti Žarka Lauševića, osuđenika,glumca, brata,sina,oca. Kao njegov prijatelj i savremenik, Amaro nam sa bolom i gorčinom govori o onome što nas očekuje sa stranica ove knjige, sastavljene iz beleški zatvorskih dana. Amaro nas poziva da razumemo, da ne sudimo, da priđemo ovoj životnoj drami otvorenog i neostrašćenog srca, spremni da nakon završetka ovog prvog dela knjige, donesemo svoj sud bez predrasuda, imajući u vidu sve olakšavajuće okolnosti ali i nepobitne činjenice o događaju koji će obeležiti mnoge živote a nas danas dovesti u ulogu čitaoca i sudije. Imamo li prava da uopšte sudimo i možemo li svojim sudom uticati na bolnu i poražavajuću prošlost koja je ovde predočena?

 

Ispričana u okviru pedeset i jedne glave, završena presudom 31.oktobra 1994.godine, ova priča verno reprodukuje kako zatvorski život, tako i scenografiju svakog suđenja čiji je legitimitet neretko doveden pod znak pitanja a onda i narušen. Lična bitka ovde je vođena, ne protiv dvojice osuđenika i nesrećnika već preko njihovih pleća, između jakih i onih još jačih, između vlasti i moći, pravde i korupcije, laži i verodostojnosti. Iako branjen od strane neprikosnovenog Tome File, Žarko Laušević gubi bitku od nepotvrđenog i neodobrenog sastava lekara Medicinskog fakulteta u Beogradu čije mišljenje o njegovoj (ne)uračunljivosti biva uzeto kao istinito i tačno. Uprkos svemu,u Žarku još uvek ima snage. Oseća se to u načinu na koji nam, sa puno topline, donosi obrise likova svojih sapatnika,saboraca i zatvorskih poznanika; u njegovoj romantičnoj i nadajućoj veri u Anitu i njihovu bolju budućnost; u želji da stvaranjem,pisanjem i igranjem šaha, prekrati svoje zatvorske dane umesto da se preda suicidalnim mislima ili pak lakoći i odsutnosti letargije i depresije.

 

Da li je iko, ko je putem ove knjige imao priliku da odškrine vrata jednog ranjenog uma, mogao ili smogao snage da osudi čoveka koji je zanavek kažnjen, koji je izgubio više od života koje je uzeo? Da li je neko uspeo da ostane imun na osećanje bola, krivice, kajanja, savesti, stida, tuge, beznađa, razočaranja, izneverenosti, odbačenosti, sramote, poniženja koje je jedan čovek doživeo tokom samo jedne, sudbinske godine koja je,istina, prošla, ali čiji su ožiljci urezani i zabeleženi u vremenu,u telu, u pamćenju, u duši?